Článek se zabývá problematickou politické korektnosti ve vztahu k feministické filosofii vědy. Zaměřuje pozornost na užší pojem politické korektnosti - hodnotově motivovanou nekorektní práci s fakty. Konstatuje, že navzdory explicitnímu soustředění feministických autorek a autorů na význam hodnot v projektu vědy nelze chápat feministickou filosofii vědy jako politicky korektní nebo jako vybízení k politicky korektní vědě. Naopak se politicky korektní argumentace v tomto užším smyslu mohou dopouštět i práce vystupující proti feministické či politicky korektní agendě ve vědě.

The author starts from the hypothesis that it is essential for the countries of the region to critically assess the synergy established between systemic, political corruption and a selectively weak,?devious? nature of the state. Moreover, the key dilemma is whether the expanded practice of political rent seeking supports the conclusion that the root of all corruption is in the very existence of the state - particularly in excessive, selective and deforming state interventions and benefits that create a fertile ground for (...) corruption? The author argues that the destructive combination of weak government and rampant political corruption is based on scattered state intervention, while also rule the parties cartel in the executive branch subordinate to parliament, the judiciary and the police. Corrupt exchange takes place with the absence of strong institutional framework and the precise rules of the political and electoral games, control of public finances and effective political and anti-monopoly legislation and practice included. Exit from the current situation can be seen in the realization of effective anti?corruption strategy that integrates preventive and repressive measures and activities and lead to the establishment of principles of good governance. (shrink)

Rather than being just abstract notions scholars write about, patriotism and cosmopolitanism are used by social actors in ongoing social life. Whether employed to name?us? and exalt the values of one?s own group, or to name?them? and stigmatize what the opponents stand for, the two terms have long served as potent discursive weapons in the struggle for various kinds of power in Serbia. While they retain some significance to this day, the peak of their intensive and consequential employment in public (...) discourse occurred between 2005 and 2010. In this paper we aim to reconstruct the symbolic battles over the foundations of Serbian political community, based on critical discourse analysis of the discursive material produced by intellectuals and made public via Pescanik and Nova srpska politicka misao media outlets. (shrink)

Politicka istorija druge Jugoslavije neprekidno je bila sakralna, a domen sekularizacije obuhvatao je mahom samo umetnost. Informbiro i razlaz sa SSSR-om otvorio je put ka vecoj slobodi u stvaralastvu, napustajuci ideju o kontroli umetnosti u vidu socrealizma. Trece stanoviste o knjizevnosti zastupao je Vladan Desnica.

Politická reflexia uskutočňovaná v akademických kruhoch predstavuje rad vlastných charakteristík v porovnaní s inými druhmi intelektuálnej činnosti. Nejde len o j e j viac-menej prirodzené preniknutie do domácich mocenských vzťahov, ale o mimoriadnu citlivosť j e j obsahu a rozvoja na spoločenské a politické podmienky inštitucionálneho kontextu. O politickej kultúre krajiny sa môžeme naučiť veľa práve na základe analýzy toho, o čom j e j intelektuáli diskutujú - a o čom nediskutujú, ako aj o teoretických nástrojoch, ktoré pritom využívajú.

Višestoljetni model Crkve kao zajednice laika i klerika koji ju inspiriraju i vode, ulazi u funkcionalnu krizu. U doba revolucija i liberalizma laici se nalaze u novim, često oprečnim ulogama: vjernika odanih Crkvi i građana lojalnih sekularnom društvu. Tražeći izlaz iz krize, Crkva se oslanja na sposobnost demokratskog djelovanja laika koji svojim društvenim nastupom promiču kršćanske vrijednosti, ali se i bore za politička prava Crkve. Uz političke stranke katoličke inspiracije posebnu ulogu ima organizirani katolički laikat, kulturno i moralno oblikujući (...) laičke staleže. Pretpovijest nastanka katoličkoga laičkog pokreta (Katoličke akcije) daje uvide u složenost društava druge polovice XIX. i početka XX. st., ali i zavidnu razinu inventivnosti i laika i hijerarhije u aktiviranju laika, što će postati epohalni uspjeh Crkve XX. stoljeća. (shrink)

Evidentno je postojanje veceg broja filozofsko politickih paradigmi u savremenoj politickoj teoriji i praksi. Svaka od njih (liberalna, radikalna konzervativna, socijalisticka) poseduje odredjene prednosti, ali je i bremenita - odredjenim opasnostima. Autor je misljenja daje neophodna njihova sinteza u pokusaju da se one primene na aktuelni drustveni trenutak u Srbiji. Proces transformacije drustva u svakoj drzavi je specifican i svaka mora da nadje sopstveni model za pristup pomenutom procesu. Clanak namerava da istrazi mogucu sintezu politickih paradigmi i da predlozi nacin (...) njihovog spajanja. U obzir ce se uzeti. pre svega, liberalna, ali i konzervativna i savremeno-socijalisticka (socijaldemokratska) filozofsko-politicka paradigma i promisljati ce se o mogucnosti njihovog ukrstanja. (shrink)

Od tri velika ideala modernog demokratskog doba, bratstvo je vrlo brzo zasjenjeno drugim dvjema vrijednostima, slobodom i jednakošću. Suvremena politička teorija je skoro jednoglasno zamijenila i sam pojam bratstva pojmom solidarnosti ili društvene pravednosti: u svojoj Teoriji pravednosti, John Rawls izričito izjednačuje bratstvo s »načelom razlike« koje legitimira mehanizme distributivne pravednosti. Ipak, pogrešno prevodeći francusko fraternité kao community, neke angloamerički autori uvode treći republikanski ideal u okoštalu debatu liberala i komunitarijanaca: tamo gdje fraternité shvaćena kao solidarnost omogućuje suopstojnost slobode (...) i jednakosti, fraternité shvaćena kao zajednica postavlja granice izgradnji dobro uređenog demokratskog društva.De trois grands idéaux de l’âge démocratique moderne, la fraternité a été très tôt éclipsée par les deux autres valeurs que sont la liberté et l’égalité. La théorie politique contemporaine a quasi unanimement supplanté la notion même de fraternité par celle de solidarité ou de justice sociale : dans sa Théorie de la justice, John Rawls assimile explicitement la fraternité au « principe de différence » légitimant les dispositifs de justice distributive. Toutefois, par une traduction abusive, certains courants de la pensée politique anglo-saxonne interprètent fraternité comme communauté, en l’introduisant de la sorte dans le débat sclérosé entre libéraux et communautariens : là où la fraternité/solidarité rend compossibles liberté et égalité, fraternité/ communauté pose des limites à la construction d’une société démocratique bien ordonnée. (shrink)

"Tehnicizirana" politika, te u tom kontekstu zaborav pojma dobra kao čovjekova dobrog života, čini nužnim ponovnu procjenu pojma političkog, što rezultira ispitivanjem njegove biti. U tom se smislu antičko-grčka percepcija politike pojavljuje ključnom u potrazi za odgovorom. Aristotelova praktična filozofija kao jedinstvo etike, ekonomike i politike predstavlja se u svojoj punini upravo kao philosophia anthropina - filozofija o ljudskim stvarima. U takvom kontekstu politika ostaje izraz ljudske prirode, znakovito ukorijenjena u širini ljudskog života kao put ili način ostvarivanja njegovih najviših (...) stremljenja. Bivajući takovom, neraskidivo je povezana sa svojom svrhom - zajedničkim dobrom građana; država djeluje kao politička zajednica utemeljena na načelima slobode i pravednosti. Takova posebnost pojma politike - unutar svoje vezanosti za etiku i njezina praktičkog značenja za čovjeka - može preživjeti samo kroz suočavanje sa zaboravom njezina izvornog značenja.The “technicalized” politics, and in that context the oblivion of the concept of good as man’s goodlife, urges the reappraisal of the concept of the political, resulting in the questioning of its essence.In that sense the ancient-Greek perception of politics appears crucial in the quest for the answer.Aristotle’s practical philosophy as a union of ethics, economics and politics manifests itself in itsfullness precisely as philosophia anthropina – philosophy about human matters. In such a contextpolitics remains the expression of human nature, significantly rooted in the entirety of human life asa path or way towards the realization of his highest aspirations. Being such, it is unbreakablybonded with its purpose – the common good of citizens, the state acting as the political communitybased on the principles of freedom and righteousness. Such particularity of the concept of politicswithin its link to ethics and its practical meaning for man can survive only through confronting theoblivion of its original meaning. (shrink)

Rad je deo kritike vladajuceg diskursa o smrti i o umiranju. Razmotreni su dublji segmenti kod poimanja smrti u ideologiji levice i desnice. Kao neosnovano je uoceno i problematizovano antitotalitarno izjednacavanje vidjenja smrti kod komunista i fasista. Mistifikovanja i pravdanja zrtve koja je pala u slavu bozje volje, rasne krvi ili klase nisu istovetna. Razlicit je stupanj iracionalizacije i drugaciji je sadrzaj nade u spasenje. Razlicita politicka upotreba smrti prikazana je na primerima ideologije i prakse fasizma i socijalizma. Za razliku (...) od konzervativnog i melanholicnog gledanja da je smrt pravedna i nepotkupljiva otuda sto nas sve pogadja, levica istice da su smrt i umiranje nerazdvojivo povezani sa uslovima zivljenja. Vlast, a ne bog, ideoloski uoblicava strah od smrti, tumaci ga i koristi. Kriticka teorija vidi suocavanje sa smrcu kao deo emancipatorske prakse i kritike kapitalizma. Izneta kritika antitotalitarne neoliberalne tanatologije deo je istog nastojanja. PR Projekat Ministarstva nauke Republike Srbije, br. 149005: Drustveni akteri i drustvene promene u Srbiji 1990-2010. (shrink)

Pogosto se govori o »krizi« na humanističnih oddelkih ameriških univerz. Vendar imajo ljudje, ki to govorijo, v mislih prekomerno politično korektnost, ki jo še lahko zasledimo na ameriških oddelkih za književnost. Oddelki za filozofijo v Združenih državah so imeli svojo zadnjo krizo v štiridesetih in petdesetih – v obdobju, ko je analitična filozofija dovršila svoj prevzem. Od takrat se ni zgodil noben dramatičen generacijski preobrat, razen nenadnega vznika feministične filozofije kot novega področja specilizacije v sedemdesetih letih. Posledice radikalizma so (...) sicer imele velik vpliv na matrice številnih drugih disciplin na univerzi, toda ameriško filozofijo so pustile večinoma nedotaknjeno. Veliko analitičnih filozofov je bilo politično aktivnih, toda zaradi te aktivnosti niso spreminjali svoje profesionalne samopodobe ali svojih bralnih navad.There is often said to be a “crisis” in the humanities departments of American universities. But people who say this usually have in mind the excessive political correctness which is still sometimes found in US departments of literature. American philosophy departments had their last crisis back in the 1940’s and 1950’s—the period during which analytic philosophy accomplished its takeover. There has been no dramatic generational shift since then, except for the sudden emergence, in the 70’s, of feminist philosophy as a new area of specialization. Whereas the aftermath of the radicalism of the 60’s had a profound impact on several disciplinary matrices elsewhere in the university, it left American philosophy largely unaffected. Many analytic philosophers were politically active, but this activity usually did not lead them to change either their professional self-images or their reading habits. (shrink)

Članak razmatra pojam demokracije Johna Deweya u odnosu na ranije i suvremene radikalno ljevičarske ideje. Ističu se slična epistemološka, antropološka i politička stajališta u ovim teorijama. Vrlo je važno odbacivanje ili podcjenjivanje političke demokracije i naglasak na demokratskom životu s ciljem stvaranja novog društva, posve drukčijeg od postojećih društava. Članak je podijeljen u tri dijela. Prvi dio istražuje razumijevanje demokracije kao nepolitičkog fenomena i kao sinonima za novi oblik ljudske egzistencije u mladog Marxa te kasnijim stavovima Marxa i Lenjina (...) o demokraciji kao »hipokriziji«. Drugi dio analizira Deweyev pojam demokracije kao »načina povezanog življenja« i skreće pozornost na neke značajne podudarnosti i, također, razlike spram Marxovih ranih ideja. Treći dio razmatra razumijevanje demokratskog društva kao identičnog s globalnim društvom u kojem komunikacija među ljudima nije ograničena političkim granicama. U ovom se pitanju također prepoznaju značajne podudarnosti u mišljenju Marxa, Deweya i nekih suvremenih mislilaca . Zaključak je da su politička demokracija i demokratsko društvo kompatibilni, no ideja neke vrste novog nepolitičkog demokratskog društva osim globalnog društva se smatra nerealističnom. (shrink)

Religija se vratila na mjesto političkog i kulturnog čimbenika. Nakon što su političke ideologije, čija su sekularna i svjetovna obećanja spasenja utjecala na povijest 20. stoljeća na radikalan način, obesnažena, ponovna pojava religije na globalnom nivou ne može biti zanemarena: kao žarišna sila po pitanju vođenja vlastitog života, kao jamac kulturnom identitetu i kao religijsko-politička kreativnost. Ne možemo više razumjeti trenutno stanje u svijetu, njegove krize, konflikte i ratove, ali također i samopercepciju i samosvjesnost izvaneuropskih kultura i naroda, ako (...) isto tako ne shvatimo da se religija kao »moć života« vratila. U dodatku skice ovog procesa ovaj članak postavlja pitanje: koji su kulturni i politički izazovi s kojima se posebno suočavaju sekularna društva Zapada? (shrink)

U ovome radu istražujem Polanyijeve glavne argumente za akademsku slobodu. Akademska i politička sloboda međusobno su blisko povezane: ako država preuzme kontrolu nad znanošću, to dovodi do kolapsa same slobode u cijelome društvu. Njegovi argumenti protiv totalitarizma oslanjaju se na njegovu anti-pozitivističku filozofiju znanosti. On definira totalitarizam kao poricanje akademske slobode koje se temelji na pragmatičkom poimanju znanosti i instrumentalističkim interpretacijama moralnih vrijednosti. Polanyijeva ideja znanosti je duhovni, idealistički opis zajednice slobodnih intelektualaca koji su strastveno posvećeni potrazi za istinom (...) i imaju autonomnu zajednicu s vlastitim pravilima i autonomnim upravljanjem. Potraga za istinom radi nje same je bitan cilj znanosti, koji se može postići jedino ako znanost ostane slobodna od političkih, ideoloških i ekonomskih utejcaja. Tvrdim da Polanyijevi uvidi mogu biti relevantni i danas, kada znanost može postati instrument profitno orijentiranih praktičnih potreba umjesto potrage za istinom samom i kada se humanistika često smatra nepotrebnom.In the present essay I investigate Polanyi’s main arguments for academic freedom. Academic and political freedom are closely related to each other: if state takes control over science, it will lead to the collapse of freedom itself in the whole society. His arguments against totalitarianism rely on his anti-positivist philosophy of science. He diagnoses totalitarianism as a denial of academic freedom which is based on a pragmatist view of science and instrumentalist interpretation of moral values. Polanyi’s idea of science is a spiritual, idealistic description of a community of free intellectuals who are passionately committed to seeking the truth and have an autonomous community with its own rules and autonomous direction. Seeking the truth for its own sake is the essential goal of science, which can be accomplished only if it remains free from political, ideological and economical influences. I will argue that Polanyi’s insights can still be relevant today, when science can become an instrument of profit-oriented practical needs instead of seeking the truth itself, and the humanities are often considered unnecessary.Dans cet essai, j’examine les principaux arguments de Polany pour la liberté académique. La liberté académique et politique sont étroitement liées : si l’Etat prend le contrôle de la science, cela conduira à l’effondrement de la liberté elle-même dans toute la société. Ses arguments contre le totalitarisme reposent sur sa philosophie anti-positiviste de la science. Il diagnostique le totalitarisme comme un refus de la liberté académique fondé sur une conception pragmatique de la science et une interprétation instrumentaliste des valeurs morales. L’idée de la science de Polany est une description spirituelle, idéaliste, d’une communauté d’intellectuels libres, passionnément dédiés à la recherche de la vérité, et qui ont une communauté avec ses propres règles et une direction autonome. La recherche de la vérité pour elle-même est l’objectif essentiel de la science, ce qui peut être accompli uniquement si elle demeure libre des influences politiques, idéologiques et économiques. J’affirme que les visions de Polany peuvent toujours être pertinentes aujourd’hui, alors que la science peut devenir un instrument des besoins pratiques orientés vers le profit au lieu de chercher la vérité elle-même, et alors que les sciences humaines sont souvent considérées comme inutiles.Im präsenten Artikel gehe ich Polanyis Hauptargumentation für akademische Freiheit auf den Grund. Die akademische und politische Freiheit sind miteinander nahe verwandt: Unterzieht der Staat die Wissenschaft seiner Kontrolle, endet dies im Kollaps der Freiheit selbst in der gesamten Gesellschaft. Polanyis Begründung gegen den Totalitarismus stützt sich auf dessen antipositivistische Philosophie der Wissenschaft. Er diagnostiziert den Totalitarismus als Versagung der akademischen Freiheit, die auf dem pragmatischen Blickpunkt der Wissenschaft als auch der instrumentalistischen Interpretation der Moralwerte basiert. Polanyis Wissenschaftsvorstellung ist eine spirituelle, idealistische Schilderung einer Gemeinschaft freier Intellektueller, die sich der Suche nach Wahrheit glutvoll gewogen zeigt und über eine autonome Community mit eigenen Regeln sowie autonomer Verwaltung verfügt. Die Erkundung der Wahrheit um ihrer selbst willen repräsentiert das essenzielle Vorhaben der Wissenschaft, welches sich allein unter Bewahrung ihrer Independenz von politischen, ideologischen bzw. wirtschaftlichen Einflüssen zuwege bringen lässt. Ich halte dafür, Polanyis Einblicke hätten auch heutzutage Relevanzpotenzial, zu der Zeit, wenn sich die Wissenschaft auf ein Werkzeug des profitorientierten praktischen Begehrens reduzieren könnte, anstatt nach der Wahrheit selbst zu fahnden, und die Geisteswissenschaften gehäuft als entbehrlich abgestempelt werden. (shrink)

Progres i otkrice apokaliptickih sredstava doveli su covjeka u radikalno novu situaciju moguceg samounistenja. Zivot u sjenci samoapokalipse otvara nove osnovne dileme i pitanja razumjevanja smisla covjekovog djelovanja i namece kao najvazniji cilj sam opstanak covjecanstva. Da li postojeca etika i moderna politicka filosofija mogu da odgovore na izazove apokaliptickog ruleta sa kojim se covjecanstvo suocava, ili su potrebni sasvim novi principi politickog organizovanja, sredisnje je pitanje na koje se trazi odgovor.

Ruso i Marks predstavljaju dve paradigmaticne varijante radikalnog suprotstavljanja svetu. Bez sumnje, postoje znacajni momenti konvergencije izmedju ovih mislilaca, primera radi u pogledu podele rada, ili u pogledu samoprinude. Medjutim, nasa je tvrdnja da su uprkos odredjenim tendencijama u strucnoj literaturi divergencije jace nego konvergencije, odnosno, tvrdimo da ovi mislioci predstavljaju dve razlicite varijante radikalnog misljenja. Osnove ovih razlike nailazimo u citanju Rusoa koga opisujemo iz perspektive kolektivne autenticnosti, pravednosti, samoprezentnosti naroda i protesta protiv zavisti. A Marks se ne moze (...) citati iz perspektive krize zbog intenzivirane neuatenticnosti, njegova kritika politicka ekonomije stvara refleksivno polje koje je duboko divergentno u odnosu na Rusoa. (shrink)

U ovom tekstu izlozene su osnovne teze na temu Politicka misao francuskih egzistencijalista u delima jugoslovenskih praxis-filozofa, te ukratko analiziran jedan reprezentativan primer.

Ovaj rad predstavlja preispitivanje Makijavelijevog makijavelizma, odnosno stanovista da je Makijavelijeva politicka teorija imoralisticka. Prvi deo rada posvecen je poredjenju Platonove i Makijavelijeve politicke filozofije. U njemu se analiziraju slicnosti i razlike u delima ova dva filozofa. Autor zastupa tezu da su Platonova shvatanja politike i politicke zajednice pogubnija od Makijavelijevih, kao i da je Makijavelijevo razumevanje politike, drzave i zakona blize nacelima liberalizma, nego nacelima tiranije ili totalitarizma. Drugi deo rada posvecen je tumacenju koncepta autonomije politike i koriscenju svireposti (...) i zala kao instrumenata vladavine u Makijavelijevom delu. U ovom delu autor porice da je Makijaveli bio filozof zla i zastupnik politickog razbojnistva. (shrink)

The author?s approach is based on three premises: 1. that Gajo Petrovic?s Praxis was an outstanding phenomenon in Croatian, Yugoslav and European culture, a challenge of freedom in a repressive society; 2. that there has never been such a thing as "Praxis group", "philosophers of practice" or "Praxis philosophers" with a unified philosophical and socio-theoretical orientation; and 3. that political and ideological attacks on Praxis were part of the repressive system that targeted every instance of cultural and scientific dissent. The (...) political leadership of Tito?s regime, its ideological and propaganda apparatus systematically disseminated allegations, denunciations and accusations against Praxis and Gajo Petrovic. The same style has survived through radical historical changes from the appearance of Praxis until today. The attackers have often been the same persons, with the difference that in earlier times they denounced Praxis and Gajo Petrovic as enemies of "socialism" and the "socialist self-management system", and in the changed political fashion as "servants" of Tito?s authoritarian rule. The fate of Praxis in the former regime has been triumphantly interpreted as a "family quarrel". This paper attempts a sociological analysis of the political destiny of Praxis. The analysis is essentially determined not by old and new political and ideological questionings of Praxis, but by Gajo Petrovic?s fundamental belief that there is no freedom without the human or humanity without freedom.. Osnovu autorovog pristupa cine tri stava: 1. da je Praxis Gaje Petrovica bio izuzetna pojava u hrvatskoj, jugoslovenskoj i evropskoj kulturi, izazov slobode u drustvu represije; 2. da ne postoji tako nesto kao "praxis-grupa", "filozofi prakse" ili "praxis filozofi" koji bi imali jedinstvenu filozofsku ili drustveno-teorijsku orijentaciju; 3. da su politicka i ideoloska osporavanja Praxisa bila deo represivnog sistema kojem je bilo podvrgnuto svako neistomisljenistvo u kulturi i nauci. Politicki vrh Titovog rezima, njegov ideoloski i propagandni aparat sistematski su sirili insinuacije, denuncijacije i optuzbe o Praxisu i Gaji Petrovicu, da bi taj manir u bitno promenjenim istorijskim okolnostima, trajao od pojave Praxisa do danasnjeg dana. Cesto su i akteri napada bile iste osobe, samo sto su nekada osporavali Praxis i Gaju Petrovica kao neprijatelje "socijalizma" i "sistema socijalistickog samoupravljanja", a u promenjenoj politickoj modi kao "sluge" Titove autoritarne vladavine. Sudbinu Praxisa u prethodnom rezimu slavodobitno su tumacili kao "obracun u obitelji". Rad je pokusaj socioloske analize politicke sudbine Praxisa, koju ce bitno odrediti temeljno uverenje Gaje Petrovica da nema slobode bez coveka ni ljudskosti bez slobode, a ne stara i nova politicka i ideoloska osporavanja Praxisa.. (shrink)

U clanku autori se bave militantnim potencijalom koncepta avangarde. Pojavljujuci se u politici i umetnosti u prvoj polovini 19. veka i nastojeci da unisti gotovo celokupnu tradiciju 'burzoaskog' prosvetiteljstva, politicka i umetnicka avangarda nikada nije bila sposobna da se oslobodi svojih korena u vojnickom nacinu razmisljanja. Njena prava sustina je lezala u stvaranju bojnih polja u svakoj oblasti javnog zivota gde je postojala sansa da se unisti gradjansko drustvo - njegova politika, njegova umetnost, njegov nacin razmisljanja, njegova civilizacija. U ime (...) jos necuvene slobode, ona je sirila nasilje i sejala totalitarino seme po sprzenoj zemlji. A na kraju je nisu pobedili njeni mnogobrojni neprijatelji zato jer je postala zrtva vlastite destruktivnosti. (shrink)

Přes rozšířené používání pojmu společné dobro byla mezi antickými a středověkými mysliteli pozoruhodná nejednota o jeho konkrétním obsahu. Někdy bylo společné dobro chápáno jako dobro zúčastněných jednotlivců, jindy jako dobro společenství jako celku. Jakmile politická filozofie začala být stavěna na individualističtějších základech, společné dobro jako pojem ustoupilo do pozadí. Společné dobro by mělo mít dvě vlastnosti: jde o dobro a navíc společné. Dobro však není vnitřní kvalita o sobě, nýbrž subjektivní hodnocení člověka. Zda považujeme určité jednání či situaci za dobré (...) či špatné, záleží na našem hodnocení. Základní vlastností každého hodnocení je jeho subjektivita. Subjektivita v pojetí dobra je hlavním problémem společného dobra. Společné dobro může být společné pouze, když jde o cíl, který je sdílený všemi rozumnými aktéry uvnitř politického společenství. Má-li společné dobro být cílem regulujícím politické úvahy a zdrojem loajality ke společenství, muselo by být všemi sdíleno. To však v praxi je nesmírně obtížné zaručit. Neutrální hlasovací mechanismus, který by rozhodl, co je společné dobro, neexistuje. Společné dobro je příliš vágní pojetí, aby bylo užitečné v politické teorii a praktické politice. Veřejný zájem musí být posuzován partikulárně a lokálně, vždy s ohledem na zvláštní doby a místa. Co vytváří obecný zájem či "společné dobro", nevyplývá z filozofické teorie, ale praxe. Ačkoli společné dobro může být užitečné v politické i církevní rétorice, jeho vědecký smysl je omezený, nebo dokonce nulový. (shrink)

This text reflects on the book written by Milorad Stupar, Political Philosophy. Based on the perspectives given in Stupar?s book, the author?s intention is to illustrate the problems regarding certain topics such as: citizenship, the dispute about the nature of Hobbes?s philosophy, as well as social, political and historical background of Kant?s political philosophy. The article points at dilemmas related to the meaning of citizenship in modern states, to the compatibility between absolutism and certain elements of liberalism in Hobbes?s work, (...) and to the possible reconstruction of the context within which Kant produced his last works. Ovaj tekst predstavlja osvrt na knjigu Milorada Stupara Politicka filozofija. Oslanjajuci se na stavove izlozene u ovoj knjizi, autor teksta nastoji da problematizuje pojedine teme kao sto su pripadnost drzavi, spor oko karaktera Hobsove filozofije, kao i drustvena, politicka i istorijska pozadina Kantove politicke filozofije. U clanku se ukazuje na dileme oko znacenja gradjanstva u savremenim drzavama, na kompatibilnost apsolutizma i pojedinih elemenata liberalizma kod Hobsa, kao i na mogucu rekonstrukciju konteksta u kojem su nastali Kantovi poslednji spisi. (shrink)

Článek se zabývá Schmittovou kritikou modernity a jejími antisemitskými přesahy, a to na pozadí způsobu, jimž Schmitt konstruoval centrální pojem své teorie politična  nepřítele. Koncept nepřítele se tak v Schmittově díle postupně vyvíjí. V předvýmarském období, v němž vznikají především významné texty Der Wert des Staates und die Bedeutung des Einzelnen a Theodor Däublers "Nordlicht", je nepřítelem především moderní, individualistický člověk či moderní duch. V období výmarském se pak z nepřítele stává již nepřítel politična, kterého Schmitt bohužel a velmi (...) odpudivým způsobem identifikuje v textech nacistické diktatury s židovským myšlením příliš vázaným na abstraktní zákon. Závěr článku je následující: politická teorie Carla Schmitta je založena na antiindividualistické a téměř úplně negativní antropologii, která je doprovázená teorií sekularizace popisující proces neutralizace a depolitizace lidského života, který tak ztrácí na vážnosti. Tento způsob života postrádajícím jakoukoliv transcendenci a utápějící se pouze v obstarávání je pak pro Schmitta životem velmi bídným a neautentickým. Celou tuto komplexní problematiku pak článek hodnotí na pozadí vývoje německého katolicismu v 19. století, do jehož kontextu Schmitt náležel. (shrink)

U radu autor dokazuje da je politicka sloboda pojedinca poveznica liberalizma i multikulturalizma. Individualna sloboda, kao temelj liberalizma, moze u multikulturalnom kontekstu, biti prikazana kao sredstvo ostvarenja zahtjeva za grupno priznanje kroz politicku participaciju. Multikulturalisti takodjer slijede liberalno zalaganje za mogucnost slobodnog izbora i djelovanja pojedinca koji afirmacijom razuma moze ostvariti svoje samoodredjenje, ali kroz priznaje razlicitosti jer ne prihvacaju liberalnu tezu o kulturnoj homogenoj zajednici.

Tema ovog rada je afera iz 2001. godine u vezi sa finansijskim transakcijama izmedju Srbije i Kipra tokom devedesetih. U radu se analiziraju strategije koje politicari, drzavni sluzbenici i strucnjaci u oblasti borbe protiv korupcije primenjuju kako bi kroz javne debate odbranili svoje interese. Rezultati ukazuju da se vecina ucesnika opredeljuje za jedno od sledeca dva nacina: javno objavljivanje informacija o aferi kako bi se stekla legitimnost za anti-korupcijsko delovanje, ili koordinisano izbegavanje rasprava o aferi kako bi se umanjila moguca (...) politicka steta. (shrink)

Studie recenzuje následující díla: Maurice HALBWACHS, Kolektivní paměť. Praha: SLON 2009, 289 s. ; Françoise MAYER, Češi a jejich komunismus: paměť a politická identita. Praha: Argo 2009, 273 s. ; Zdeněk VAŠÍČEK – Françoise MAYER, Minulost a současnost, paměť a dějiny. Brno – Praha: CDK – Triáda 2008, 199 s. Studie konstatuje, že v češtině začíná být k dispozici dostatečné množství publikací o sociální paměti, aby teoreticky zabezpečily širší pojetí výzkumů paměti. Zároveň by však tyto výzkumy neměly být podřizovány historiografii, (...) a především je v nich zapotřebí pracovat nejen s koncepty identity a sociálních svazků, ale i moci a konfliktu. (shrink)

U ovome tekstu ispituju se odnosi izmedju pojmova drustvenog ugovora, suverenosti i opste volje kod Rusoa. S jedne strane ti pojmovi proizlaze jedan iz drugog i uzajamno se podrzavaju. S druge strane samo pojam suverenosti uspeva da izbegne metafizickim implikacijama koje bi ga ostavile u stanju teorijsko-politicke fikcije. Opsta volja, medjutim, uprkos Rusoovim naporima da je artikulise kroz zakone, ostaje teorijsko-politicka fikcija zbog pretpostavke po kojoj jedinstvo politickog tela ne sme biti naruseno, iznutra, frakcijama ili partijama. Da je dopustio takvu (...) mogucnost, Ruso je morao da odustane od organskog razumevanja zajednice, odnosno morao bi delu da d? prednost nad celinom, za sta nije imao dovoljno pojmovnih sredstava. (shrink)

Michael Oakeshott upućuje kritiku racionalizmu u politici koji isključuje sve što nije utemeljeno u teoriji, odnosno njome opravdano. Teoretsko znanje, prema Oakeshottu, ne može apsorbirati raznolikost svijeta jer rukuje drugačijim kategorijama od onih koje pripadaju realnom svijetu. Posljedično, racionalizam svodi politiku na djelatnost rješavanja problema. Oakeshottova formula za povratak autonomiji političke djelatnosti jest njezina emancipacija u civilnom udruživanju, okviru koji se temelji na priznavanju općih pravila kao takvih, unutar kojeg politička djelatnost zauzima oblik razgovora. Korektiv Oakeshottovu utopijskom projektu nadaje (...) se u misli Michela Foucaulta gdje je najbolje demonstrirana ovisnost zajedničkih institucija, normi i zakona o vrlo kompleksnim odnosima moći. (shrink)

Na tragu novog citanja Kantove trece kritike, koje nam u svojim Predavanjima o Kantovoj politickoj filozofiji sudjenja predlaze Hana Arent, autor se u ovom radu bavi funkcijom umetnosti u uspostavljanju, uredjenju i profilisanju politicke zajednice, fokusirajuci se pritom pre svega na oblast muzike. Svoju analizu on zapocinje sa antickim misliocima, a nastavlja je problematizovanjem mesta koja se ticu umetnickog oblikovanja zivota gradjana u moderno doba. Njegov cilj je pritom da pokaze da se filozofija umetnosti, tj. filozofija muzike, jednako mogu shvatiti (...) i kao politicka filozofija, upravo stoga sto se u analizi pomenutih fenomena neprestano osvedocuju bliska isprepletenost politike i estetike, tj. umetnosti i moci, odnosno, muzike i moci. Njegov zakljucak je da, uslovno receno, estetsko opste culo mozemo shvatiti kao svojevrsni ljudski organ za javno esteticko zdruzivanje gradjana. Muzika, pesnistvo, likovna umetnost, itd. postaju orudje politickog oblikovanja gradjana, odnosno, orudje njihovog politickog zivota. (shrink)

Namera ovog teksta je da prikaze tri medjusobno povezane projekcije savremene globalne krize postmodernog kapitalizma: diskurzivnu, sociolosku i kulturolosko-politicku. Diskurzivna projekcija promislja krizu postmodernog kapitalizma kroz perspektivu prestrukturacije paradigme diskursa, socioloska projekcija podaje interpretaciju paradigme postmodernih drustvenih ekonomija, dok kulturolosko-politicka promislja postmodernu formu?ideologije? svakodnevnog zivota, postavljajuci pitanje: da li imamo adekvatnu alternativu?

Cosmopolitan liberals would be ready to fight - and to kill and be killed for the sake of restoring international justice or for the abolition of profoundly unjust political institutions. Patriots are ready to do the same for their own country. Sometimes the cosmopolitan liberals and patriots would fight on the same side and sometimes on the opposite sides of the conflict. Thus the former would join the latter in the defense of Serbia against Austria-Hungary but would oppose the white (...) Southerner patriots in the American Civil War. In this paper I argue that fighting and killing for one?s country is, in both of those cases, different from the defense of one?s own life and the lives of those who cannot defend themselves. Killing for one?s country is killing in order to fulfill a particular political preference. The same is the case with fighting for the abolition of a profoundly unjust political institution. It is not amoral or immoral to refuse to kill for any one of these two political preferences because there is no reason to believe that either political preference trumps our moral constraints against killing. Kosmopolitski liberali bi bili spremni da se bore - kao i da ubijaju i budu ubijeni - zarad uspostavljanja medjunarodne pravde ili za ukidanje duboko nepravednih politickih ustanova. Patrioti su spremni da ucine isto za svoju zemlju. Ponekad se kosmopolitski liberali i patrioti bore na istoj strani, a ponekad na suprotnim stranama u sukobu. Tako bi se, na primer, liberali pridruzili patriotima u odbrani Srbije od Austrougarske, ali bi se suprotstavili belim juznjackim patriotima u Americkom gradjanskom ratu. U ovom radu obrazlazem tezu da je borba i ubijanje za svoju zemlju u oba slucaja nesto razlicito od odbrane sopstvenog zivota i zivota onih koji ne mogu da se sami brane. Ubijanje za svoju zemlju jeste ubijanje kako bi se ostvarila odredjena politicka preferencija. Isto vazi za ratovanje zarad ukidanja duboko nepravedne politicke ustanove. Nije amoralno ili imoralno odbiti da ubijamo zbog bilo koje od ovih politickih preferencija, zato sto nema razloga da verujemo kako bilo koja od njih nadjacava moralne uzde koje nas sprecavaju da ubijamo. (shrink)

Problemi identiteta i razlike u okviru politicke teorije artikulisani su u vidu spora koji se od uspostavljanja liberalnih demokratija intenzivira, spora o nacinu na koji se politicka zajednica uspostavlja i opravdava, u relaciji sa pitanjem odnosa pojedinca i kolektiva. Rad analizira najaktuelnije refleksije evropske politike na problem razlike i verovatnost teze o kraju multikulturalizma koja se cula na konferenciji za bezbednost odrzanoj u Minhenu 2011. godine, kroz objasnjenje geneze problema i razmatranje ponudjenih resenja. Pored toga, rad obrazlaze pojam moderne drzave (...) kroz principe gradjanstva i nacije u relaciji sa pitanjem identiteta i razlike, sa posebnim akcentom na konceptima neutralnosti i tolerancije kao kljucnim tackama u sporu. Kao zakljucak, iznose se razlozi zasto problem razlike ne moze tako lako da bude prevazidjen i na koji nacin diskurzivna demokratija potencijalno moze da bude buduca smernica za drugaciji fokus spora. PR Projekat Ministarstva nauke Republike Srbije, br. 179049: Politike drustvenog pamcenja i nacionalnog identiteta - regionalni i evropski kontekst. (shrink)