Abstract

Na tragu novog citanja Kantove trece kritike, koje nam u svojim Predavanjima o Kantovoj politickoj filozofiji sudjenja predlaze Hana Arent, autor se u ovom radu bavi funkcijom umetnosti u uspostavljanju, uredjenju i profilisanju politicke zajednice, fokusirajuci se pritom pre svega na oblast muzike. Svoju analizu on zapocinje sa antickim misliocima, a nastavlja je problematizovanjem mesta koja se ticu umetnickog oblikovanja zivota gradjana u moderno doba. Njegov cilj je pritom da pokaze da se filozofija umetnosti, tj. filozofija muzike, jednako mogu shvatiti i kao politicka filozofija, upravo stoga sto se u analizi pomenutih fenomena neprestano osvedocuju bliska isprepletenost politike i estetike, tj. umetnosti i moci, odnosno, muzike i moci. Njegov zakljucak je da, uslovno receno, estetsko opste culo mozemo shvatiti kao svojevrsni ljudski organ za javno esteticko zdruzivanje gradjana. Muzika, pesnistvo, likovna umetnost, itd. postaju orudje politickog oblikovanja gradjana, odnosno, orudje njihovog politickog zivota.