Abstract

U clanku autori se bave militantnim potencijalom koncepta avangarde. Pojavljujuci se u politici i umetnosti u prvoj polovini 19. veka i nastojeci da unisti gotovo celokupnu tradiciju 'burzoaskog' prosvetiteljstva, politicka i umetnicka avangarda nikada nije bila sposobna da se oslobodi svojih korena u vojnickom nacinu razmisljanja. Njena prava sustina je lezala u stvaranju bojnih polja u svakoj oblasti javnog zivota gde je postojala sansa da se unisti gradjansko drustvo - njegova politika, njegova umetnost, njegov nacin razmisljanja, njegova civilizacija. U ime jos necuvene slobode, ona je sirila nasilje i sejala totalitarino seme po sprzenoj zemlji. A na kraju je nisu pobedili njeni mnogobrojni neprijatelji zato jer je postala zrtva vlastite destruktivnosti.