Abstract

У античкој философској традицији, време је поимано као кинетичка просторност. Св. Августин задржава овакво поимање времена али га такође одређује и као памћење и очекивање, који означују сопство као место пресека вечног и пролазног, које он дефинише као временски простор. Св. Максим Исповедник, ослањајући се на Кападокијске Оце, даје одлучујући допринос конституисању нарочитог хришћанског схватања времена и просторности, сагледавајући га у контексту есхатолошке персоналности. Творевина треба да превазиђе временску и просторну интервалност која истовремено представља услов могућности промене начина постојања творевине кроз ипостасно сједињење са Логосом. Коначну истину творевине св. Максим описује као вечнокрећуће мировање, које представља ипостасно/личносно сједињење са Богом, и тиме личносни преображај спацио темпоралног темеља створених бића.